Na ovoj strani biće objavljivani prilozi autora ili kraći autorski članci koji, voljom autora ili voljom urednika, nisu objavljeni u štampi ili na sajtovima. Njihovo postavljenje na sajtu biće vremenski ograničeno i neće biti arhivirani.
_________________________________
Ova strana je, na isti način, otvorena za druge autore - ovo je i prilika postiocima sajta da se upoznaju sa pisanjima bliskim autoru, da upoznaju stvaraoce "iz senke" koji, po čvrstom ubeđenju, zavređuju mnogo više svetlosti.
Nedeljko Bogdanović:
ZAGUBLJENO ZVONO
Majka je umirala onako kako je gubila stoku.
One godine kada je umirao deda, inače preko sedamdeset godina najstarija glava u kući, te godine je crkao pas. Zeka. Dedina se smrt očekivala, bližio se stotoj, ali Zeka je bio u punoj snazi. Bio je rasan pas crvene dlake, silan, oštar, pouzdan: prepoznavao je ukućane i njihove goste i delio ih od uljeza. Kad je bio vezan za ambarski direk, direk je polomio jer nije mogao da prekine lanac kojim je bio vezan.
Prokrvario je naglo, i legao da se više ne digne. Sve mislim da smo ga ubili nekim suvim sušenim svinjskim nogicama, koje su čuvane za pihtije, ali im je prošlo vreme i zaudarale su. Bacili smo mu ih jedne noći. Onako kako je živeo, tako ih je halapljivo i smotao, i kao da mu se neko oštro parče tvrde kosti preprečilo negde u jednjaku, izazvavši bolno krvarenje. Kasno sam to shvatio, a ništa nisam mogao učiniti da ga spasem. Samo je jednog dana loknuo malo mleka i to nam je dalo neku nadu, ali već drugog dana preneo sam ga, kao dete, bože oprosti, na rukama, da ga mnogo ne povredim, u štalu kod krave, da mu bude toplije. Sutradan sam rano tamo otišao i našao ga skorelog.
Kada sam ga sahranjivao, nikako mu se oči nisu zatvarale, pa sam ga uvio u neke krpe i stavio mu prekriv preko očiju, pa ga tako sahranio, uveren da ću sada lakše zaboraviti taj caklasti umiljati molećivi (skoro optužujući!) pogled.
Uzalud. Plakao sam kao nikad dotad, a plakala je i moja majka nepokretna u krevetu, pored sobe u kojoj će se deda uskoro sasvim smiriti.
Govorili su mi da ne tugujem i da sebe ne prekorevam, jer Zeka nije crkao od oštre kosti, nego tako to dolazi kad bog hoće da najavi smrt domaćina. Kad god neko iz kuće umre, neka se šteta u stoci dogodi. Ubrzo se to i ostvarilo.
Više nikad nismo čuvali psa, a Zeku još nismo zaboravili.
Nešto ranije morali smo prodati kravu.
Bila je velika stvar imati kravu, ali baš zato bilo je teško saznanje da kravu više ne možemo čuvati: mati je onemoćala, a mi smo otišli od kuće.
Koliko je to bila dobra krava shvatili smo kad je više nije bilo. Majka ju je kupila na svoju ruku, ali je nikad nije volela. Bila je neugledna, velika, mršava i štrkljasta, na leđima kao da je bila sedlasta. Sve se to videlo i znalo, ali majka nije imala para da kupi bolju, pa kad ju je već kupila, takvu kakvu je našla na vašaru, sve ju je do sela vodila šumom, poljem, a ne putem kako joj se ljudi ne bi smejali. Zato je nikad kasnije nije izvodila na pašu, a činilo joj se da krava i ne bi umela da hoda.
Sama krava, kao da je htela da dokaže da nije to što se vidi: bila je ješna, bila je mlečna, pitoma na negu, meka na mužu, mleko joj je bilo gusto i ukusno, a sir bogovski. Telila se lako, i uvek imala krupne prinove.
Kad smo je prodali, majka je sve ovo pričala, kako bi se videlo da je u početku o njoj mislila mnogo loše, ali da je sada nešto sasvim drugo. Kao da ju je žalila i da je nevoljno prodaje, što je bila istina. Kupac je zato opomenuo majku: ako mu je već prodaje, da mu je daje alalom, puna srca, sa blagoslovom, a ne da je žali dok je on odvodi.
Majka je tu kravu zaista mnogo žalila, jer se nadala da ćemo opet nekad čuvati goveda. Ali nismo.
Mnogo je žalila za ovcama, jer je znal ada ih nećemo više imati. A kad se zatre zapat, kad seljak u našem zavičaju nema ni ovce, on više nije nikakav domaćin.
A eto, doterali smo do dva brava. Kad se videlo da gubimo stado, i da nam se kuća gasi, majka je sve to doživljavala i ako lični poraz. Kao svoju neoprostivu krivicu što gasi nešto što je vekovima trajalo neprekinuto i što se nije smelo prekidati.
Kad je majka umrla, na sahrani su je oplakivale rođake i druške, a srca mi se najviše kosnuo jedan glas koji je opominjao moga oca, koji je na onom svetu davno, mnogo pre majke, da je, eto, ne grdi, što ostavlja kuću zatvorenu.
Mislim da se tako, kao ja tada, majka osećala kad je gasila stado.
Komšije su zlurado likovale, a onaj s kojim je godinama bila u zavadi, hteo je od dede da otkupi zvono. Zvono na našim ovcama zaista je bilo na glasu i majka je shvatila da je tu u pitanju osveta i da ne bi prežalila da svoje zvono čuje na stadu osvetnika.
Najpre je ovaj hteo da kupi poslednju ovcu, a majka ode njegovoj ženi pa kaže kako naša ovca ne valja, kako ič mleka nema. E tad je on rešio da kupi bar zvono.
Kad majka to čuje, kaže: E, nećeš da mi moj dzvanac poje po Đigos, pa ga sakrije tako da ga više nikad nije našla. Zavirivali smo u svaki kut, ali se zvono izgubilo. Uzalud sam ga posle njene smrti tražio, stalno strepeći da li bi mi od njegovog zvuka, ako ga pronađem, bilo bolje, ili bi se moja tuga sjedinila s majčinim bolom.
Sećam se da smo, dok je bila živa, razgovarali, pa je ona pričala kako je u snu prepoznala naše zvono na stadu koje se spušta niz Rudinu, a mi smo je tešili da nam to zvono i nije bitno, jer pamtimo (za navek) njegov zvuk, što je bila istina.
A stado se istrebilo ovako.
Ja sam je neprestano prekorevao da i te dve poslednje ovce nekako uništi, proda ili pokloni, da se ne maje uzaludno po kamenitim ispašama.
Da bi ih nekako sačuvala, namenila je jednu meni, a jednu sestri. Crkla je prvo moja. Valjda sam ja više i tražio da se ovaca oslobodimo.
Ukleste mi ovcu, govorila je mati, pa crče. Onu drugu dala je sestri: nije mogla da je gleda samu, a nije imala duše da je zakolje. Ne bi mogla jesti od njenog mesa, iako je, kao svaki gorštak u našem kraju, volela jagnjetinu i ovčetinu.
Posle ovoga nikada se nije oporavila. Ona više ništa nije ni bila: gazdarica na praznu kuću, tako je sebe zvala i to je bio besan prekor i sudbini i nama koji je nismo razumevali.
Kad je već pala, i kad je morala otići od kuće, za njom je ostao mačak Žuća.
Nije bio navikao na maženje. Nikada ga ljudska ruka nije pogladila. Majka je prema mačkama bila stroga. Znalo se šta im pripada, ali ih nije držala u kući.
Kad je otišla u grad, kod svojih, da umre, pa se malo zasedela i zaležala, mačak je mesecima izdržavao na pragu zatvorene kuće. Hranile su ga komšije, a i mi, kad smo videli da se otima od smrti, i shvatili da je to jedini živi stvor u kući u kojoj smo se rađali, počeli smo mu donositi hleb iz varoši i ostavljati komšijama da ga hrane. Ko zna kako nas je osećao, ali kad bismo se približili kući, niz Vrlu stranu, iako nedeljama nismo tu boravili, on se odnekuda pojavljivao, i susretao nas pred vratima.
Tu je i crkao.
Uskoro je i mati otišla.
Meni se činilo da je sve to slučajno.
Tri godine iza majčine smrti, čisteći podrum od stareži i truleži, u vlažnom ćošku pronašao sam zvono. Zarđalo. Zemljosalo. Čim sam ga protresao, vratio mu se zvuk. Oslabljen, boleniji i prozukao, ali iste boje kao nekad u letnje predvečerje kad je majka stado vraćala s ispaše...
*
Sve sam češće u rodnoj kući. Najviše volim da dođem sam. Mesecima između dolazaka odsustvujem.
A onda, makar samo jednom darnem zvono okačeno o glavnu kućnu gredu.
I tada dugo, dugo gledam u prazno, i vidim blage kravlje šare, otvorene oči pseće, a u hladnim noćima kao da se neki molebni mjauk javlja na vratima.
Malo je reči o kojima razmišljam a da se pri tom ne sećam majke. Kao da me odnekud gleda, i – proverava, strepeći da ne pogrešim.
(Iz knjige "Bučumika u zvonu", 2005)
Zoran Vučić:
TANKI KONČIĆI ŽIVOTA
*
Sve sam budniji: u ilovači na grobljima, na putevima seoskim u umi i smonici, na brdima u peskuši i belici, na ugarima u crnicu do grla utonuo.
Vratiću ti sve tvoje: oči i uši, ruke i usta što su te slavila. Ništa nije moje, velika majko!
*
Ćuti kuća u kojoj sam odživeo najranije detinjstvo. Zaključana. Napuštena. Sama. Iza tamnih prozora tišina i mrak, kraj basamaka bujna kopriva i pelin. Otišla je i stričeva porodica u „srećnu budućnost“. Hodam po dvorištu pust i sam. Kraj bunara burjan i pavitine, umesto loze koja se pitomo granala po jabukama. Na staji otvorene vratnice, a unutra mrak i paučine.
U strašnoj samoći pred napuštenom kućom detinjstva pukla je nit što me vezivala za ovu dolinu i dovodila u nju. Nikad se više neću vratiti. Bežim od duha mrtve kuće.
*
Jasno se sećam oskudnog detinjstva u planinama istočne Srbije. Siromaštvo je bilo opšte blago moga naraštaja. U svemu se škrtarilo, samo ne u igri koja je bila bogata i maštovita. Sve što nam je za igru nedostajalo morali smo samo da izmislimo i napravimo.
Tako smo rano postajali ljudi i majstori.
*
Veličanstvena je igra jaganjaca uoči Đurđevdana po livadama i proplancima. Tu sliku nosim iz detinjstva, čistu i jasnu kako oko kladenca.
Gledao sam kako umiru prerezanih grla u praznično jutro. Kad se telo umiri, ostanu samo oči otvorene, plavlje od letnjeg neba, a potom se lagano zamagle, zamute i pobele. Liče na oči uplakanih devojčica, ništa u njima nema od one mržnje i besa kad ljudi umiru. Tu su se, jedino, oni prelepi skokovi u svetlost, zaustavili da još malo svedoče o proleću.
Ko jagnjad nije voleo u detinjstvu taj ne zna kako se kida tanki končić života razapet između naših nerazumnih potreba i višeg smisla igre.
*
Gledam kako trule i propadaju seoski plotovi oko avlija ispleteni od grabovog, leskovog i drenovog pruća. A koliko su ljubavi i umeća uneli u njih njihovi graditelji, majstori po nuždi.
Vidim kako plotovi umirući najtrajnije pamte snegove, kiše i žege dok se vraćaju zemlji iz koje su izrasli.
Ljudsko pamćenje je nepouzdano i kratko.
*
U proleće procvetaju džanarike na grobljima u zavičaju. Rojevi pčela u belim, cvetnim oblacima iznad krstača, sivih peščara i mrkih kamenova.
Šljive na grobovima, sa korenom tako duboko i žilama koje grle kosti poraženih, i rastu ravno iz večnosti o kojoj sve znaju oni što ih zasadiše.
Groblja se ne vide u proleće kad šljive procvetaju. Šljivici na tužnim mestima za retke namernike i putnike izdaleka.
Ali, tako se život nastavio.
*
Još leleču seljanke na grobljima u istočnoj Srbiji uoči praznika: pohode mrtve, nose ponude.
Poštovanje mrtvih ovde je još veoma jako, mada svakojakim nanosima novih razdoblja – razvodnjeno.
Taj lelek (samo žešći i prodorniji), prati me iz detinjstva, duboko negde pritajen i usađen u mene.
Pričini mi se ponekad u vrevi ulica velegradskih ili u letnjoj tišini i izmaglici Panonije.
Tako sam ga jednog leta čuo i u šumama Bavarske.
Večan je lelek seljanki.
*
Zime u selu su teške i duge kao starost, a leta kratka, bez odmora i spokojnog sna. Večna zebnja i strepnja sinova zemlje za čeljad, stoku i useve i na san se produžila. Strah od ratova, bolesti, suše i poplave večan je. Nema praznika, svadbe i sahrane gde on nije prisutan.
Da nije straha ko zna da li bi se ruka ratareva nežno nadnela nad klasjem?
*
Zagubile se u vremenu, izbledele, seoske svetkovine: vašari, slave, svadbe i litije. Nove igre zamenile su stare.
U seoske domove naprečac su ušle i nafrakane golišave igračice iz beloga sveta i promukli glasovi naših kafanskih pevača.
*
Video sam u Knjaževcu na autobuskoj stanici mladu seljanku lepog produhovljenog lica – ali tela već iskopnelog od težačkog načina života, poslova i rađanja.
Namah su mi u sećanju iskrsle one vitke, nežne, bledolike kokete iz gradskih kafana, gde se okuplja takozvani umetnički svet.
*
Kad odlazim u zavičaj skoli me neka tuga pregolema. Svaki susret sa zemljacima mi je teret i bol. Znam da ću ih videti u autobusu sa izanđalim korpama i torbama kako se tiskaju i gužvaju, svađaju i pričaju grube šale. Tužni lakrdijaši u izdrndanom autobusu vraćaju se s pazara iz palanke gde su prodali svoju muku i kupili sitnice. Vraćaju se u svoje pustinje i pričaju da rečima pokriju prazninu koja ih je zatekla na samoj obali ovog veka.
*
Danas svako gleda „svoja posla“ i ćuti o krupnim i presudnim pojavama i pitanjima.
Mali ljudi jedu, piju, množe se, i žele da tako jedino bude i ostane. Nakratko smetnuli s uma sudbinu. Mali ljudi kupuju šarene sitnice da ih razvesele u pustinji života.
Nesrećni ljudi žive u velikom strahu i zaboraviće da govore.
*
Tiho je danas u šumama Tresibabe. Nad šumske puteve i progone nadneli se i zgusli glogovi, grabovi i hrastovi.
Putevi detinjstva koji su vodili u nepoznato i pitko plavilo neba iznad šuma. Oni su odveli u svet, i nema na njima tragova povratnika.
Samo vreme niz njih otiče. To je sudbina puteva.
*
Noć zavičajna, mukla i duboka. Toplo. Strava. Negde sa istoka grmi, sprema se nevreme. Još jedna jesen; lišće je već sluti. Duboko dišu tamne šume.
Kako prolaze leta, kako nas izdaju!
*
Tamna, teška i duga decembarska noć. Samo psi laju zagledani u nešto što ljudsko oko ne vidi. Uzalud gomile knjiga oko mene kad ni u jednoj ne piše kako dočekati dan, unapred svestan da će i on proći.
Kako li je sada zaljubljenima, samima, nesrećnima i bolnima.
*
Kad okopne snegovi koji podsećaju na večnost, na nepromenu – s prvim lišćem probudi se i slutnja jeseni.
Sve zeleni, mladi se, i ide ka zrenju.
(Iz knjige "Bilo i prošlo", 1982)
Jovica Đurđić:
DEVOJČICA
Njene su grudi kao dve majušne ptice
Stidljivo skupljene u haljini kao u rosi
Ko boja bakra svetlost joj u kosi
Dok tako prolazi nemirnim korakom devojčice
Ona ima oči pogleda bistrog bez tajni
I ruke nevine kao nežne cvetove jutra
Dok tako stoji na pločniku i posmatra
Svet što se miče svet sjajni
Žalim je što će jednom ipakda spozna
Da život nije bajka mladost i ljubav
Što će jednom i za gorčine da dozna
Kad ode dan prvog korza i prvog plesa
I prvog poljupca što joj se učinio ubav
Kad se na sve to iznenada spusti zavesa
MIR, MORE, SAN
Čas samoće. Bez toplog daha žene.
Soba nad morem, kupicama pene.
Lice na dlanovima, odlutale zene:
Sto, knjige, jabuke, tragovi sene.
Čas tišine. Svetlost predmete zlati:
Šuma, ptica, polje, uskovitlane vlati,
To davna je slika koju misao vrati
Na trenutke što su znali lepše sjati.
Maleno sunce izvijeno u ljubav, vitki most
Svetlost utišana na mahove ga prska
Nemoćnu ruku zarasta prah, šaš, trska.
Mir. Iščupana iz tela luta kost.
Narasta od bola ljubičasta kula.
Zapaljeno oko, drhtaj, ogrubela čula.
(Iz knjige "Zvezde na uzglavlju", 2009.)
Milen Milivojević:
PROMENE
Odmalena smo bili takvi.
Uveliko se, tako, igramo u pesku, kad naiđe neko novo dete.
Mi onda porušimo sve što smo napravili, pa počnemo iz početka.
Ili, žmurke.
Onaj što broji stigne do 99, kad dođe još neko ko hoće da se uključi u igru.
I prekidamo brojanje i počinje se od jedan.
Slično je bilo i kad smo pošli u školu.
Tražili smo od učiteljice, kad neko zakasni, da ona zbog njega ponovi sve što je nama već bila objasnila.
Strašno smo se razočarali kad smo videli da to ne može uvak baš tako da bude.
Išli smo, na primer, kolektivno u bioskop.
Jednom smo zakasnili, ali za nas nisu vratili film od početka.
Isti peh doživeli smo i na prvoj fudbalskoj utakmici.
A očekivali smo da bar tamo bude kao što je bilo dok smo mi igrali fudbal u dečjem parku.
Tamo smo, kad neko zakasni, počinjali od početka, a golove koji su dotad bili postignuti – nismo brojali.
Jedva smo dočekali da budemo odrasli i da počnemo da se bavimo politikom.
Čim nam se za to pružila prilika, podetinjili smo odnosno – počeli smo ponovo da se ponašamo kao kad smo bili deca.
Čim se promeni predsednik, on promeni i sve ostalo.
Promeni sve druge funkcionere, promeni nameštaj, kafe-kuvaricu, kurirku...
Posle smo počeli da menjamo sopstvene stanove, pa supruge...
Dok nismo prešli na kompletnu nacionalnu istoriju.
Pa na geografiju naše zemlje.
Promene su nas održale, njima hvala.
Ako nam ne dođu glave, odnosno ako ne poželimo da nastavimo sa novim glavama.
PROVALIJA
Voleli smo, kao i sva deca, da šljapkamo po baricama.
I uvek nam se činilo da su bare nedovoljno velike.
Čim smo malo poodrasli, počeli smo i sami da kopamo rupice i da željno iščekujemo kišu.
Kako smo rasli, tako su i rupe postajale sve veće.
Roditelji nisu imali ništa protiv rupa.
Činilo nam se da ih, čak, i ne primećuju.
Grdili su nas samo zbog prljave obuće i odeće.
Ako moramo da vam svaki čas peremo ruke, ne moramo i sve ostalo, govorili su.
Kad porastemo, sami ćemo da peremo ruke od svega, odgovarali smo.
I sve ostalo, dodavali bi neki.
Već smo bili dovoljno odrasli, a rupe nismo prestajali da kopamo.
Bile su to sada sasvim pristojne rupčage.
Prave rupetine.
Provalije.
Nostalgija za onim što smo radili kao deca, udružena sa urođenom grandomanijom, terala nas je ka sve većim i većim dubodolinama.
Tako se udružismo i na celom našem imanju iskopasmo dotad neviđenu rupu.
Već smo bili odrasli ljudi, imali smo svoje porodice i roditeljima više nije padalo na pamet da nam bilo šta zabranjuju.
Mi – nikad zadovoljniji.
Deca – srećna.
Zajednička rupa bivala je iz dana u dan sve dublja i dublja.
Priča se da susedi dolaze do ivice naše rupe, ali da se ne usuđuju da se strmoglave do nas.
Oni nas, u stvari, i ne vide, toliko smo duboko.
Dozivaju nas, ali mi to ne čujemo.
A nije nas ni briga za njih.
Mi smo zadovoljni i srećni u svojoj rupi.
Jedino počinju da nas brinu deca.
Kako da ih ženimo i udajemo kad su oni svi u krvnom srodstvu!
Sem ako ne padne neka velika kiša pa napuni našu rupu i mi isplivamo na površinu!
(Iz knjige „Nostalgične priče“, 2004)
Momčilo Milošević
(1949 - 2007)
Ovu knjigu posvećujem svima onima koji su mi u trenucima neizrecivo teškog beznađa pomogli da u tamnim predelima izvesno prekraćenog trajanja opakom bolešću uočim samo svetlac nade i gčevito ga se dokopam, ne ispuštajući ga do, ispostavilo se, srećnog ishoda. Posvetu zaslužuju svi oni, a s lakoćom će se prepoznati, što su me umešno i mudro preveli, iz sablažnjivo strašnog izvesnog, preko uzbuđujuće neizvesnosti, do prelepog izvesnog. Umni ljudi su mi pomogli da se iz stanja strepnje skrušenog podanika, suočenog sa neumitnom smrću, prenem u stanje odlučnog i nepomirljivog bojovnika stečene smelosti da se smrti podsmehne i čak naruga.
Priču Bolest na smrt napisao sam ravno pet godina pre nego što ću se zbilja suočiti sa opakom bolešću, a ona je u zaječarskom časopisu Razvitak, br. 3, za maj i jun 1990. godine, objavljena tačno četiri godine pre nego što će mi neporecivo biti saopštena istina o sopstvenom udesu. Zbog toga smatram opravdanim da se priča nađe na početku ove knjige.
Nisam uveren da je priča bila slutnja bolesti, niti mistični dosluh sa onostranim (nadnaravnim), niti došaptavanje sa nekim mojim malim, ličnim demonom, niti čista književna imaginacija, ali sam stanja i zbivanja predvideo sa gotovo neverovatnom tačnošću. Omašio sam kod određivanja mesta začinjanja bolesti, što u spletu svega dogođenog smatram srećnom okolnošću.
(Uvodna napomena iz jedinstvene poetske knjige "Zloćudne rime", 1997. Deset godina kasnije, u noći 30/31. jula, Moma se, izgubivši neravnopravnu bitku, preselio u večnost ostavljajući obimom nevelik, ali snagom dela neizbrisiv trag.)
BOLEST NA SMRT
Suvi kašalj, gubljenje daha i posezanje rukama za vazduhom kao mogućim okrepljujućim zalogajem, zamor pri prihvatanju ma kakvog posla s ciljem... česta neprijatna, gotovo bolna znojenja, odsustva koncentracije i upadljiva osiromašenost, uprošćenost misaonih procesa... pojednostavljenje iskazanog čak i u siromašnom, kleštima iščupanom govoru... strah i istovetna mora u svakom snu sred koga, kose posivele, kao od talasastog lima, pokušavam da se sakrijem iza uzdignute kragne, među namnoženim mahovinastim golubovima i belim novinama (bez slova i fotografija).
Tako je počinjalo, a nastavljalo se u masnoj tamnoj mlakosti koju naseljavaju nimfe i jednorozi, beli kitovi – u lepljivoj tekućini sa lagano pokretnim spužvama pluća, srcima, jetrama i želucima. Onda je uvek sledilo zaranjanje u dubinu, plivanje pod dalekom površinom, sred bezvazdušne topline, a zatim grčevito iskakanje sa osećajem raskinutog ždrela trokrakom udicom. Potom sam se zaticao u pokušaju ispljuvavanja mamca koji je čvrsto srastao sa mekanom i sluzavom telesnom nutrinom.
To me je prinudilo na odluku da se obratim lekaru. Razumljivo, očajan i obeznađen, uveren u svoju strašnu, ne više retku, ali još uvek poslednju bolest. Lekar, naprotiv, posmatra bolest drugačije. Zašto? Zato što lekar ima određenu i izgrađenu predstavu o zdravlju i prema toj predstavi ispituje moje stanje. Lekar isto tako zna da kao što postoji tobožnja bolest, da tako isto postoji tobožnje zdravlje. On zato u poslednjem slučaju primenjuje, najpre, sredstva da se bolest otkrije. Lekar uopšte, baš zato što je lekar (onaj koji ima uvida) nije imao bezuslovno poverenje u moje izjave o tome kako se oseaćm. Zbog toga sam prihvatao da se on ne može bezuslovno osloniti na sve ono što, šturo ili živopisno, svaki pacijent kaže o tome kako se oseća – da li je zdrav ili bolestan, kakve bolove ima, kakve povremene užitke – jer bi onda uloga lekara bila varka.
Bilo je jasno da će o onome što ja ne budem umeo, mogao ili hteo reći, izvestiti nepristrasne epruvete, retorte, propisno baždareni merni instrumenti, reagensi, indiskretne leće mikroskopa, centrifuge, neumoljive sonde, nepromašujući rendgenski hici. Nestaće svake tajne moje nutrine i moje vlastitosti, kao na obdukcionom stolu, što je bilo izvesno i što me je obeshrabrivalo jednako kao i pretpostavljana promena zdravlja. Jer, vlastito je upravo beskrajno različito od spoljašnosti koja se neumitno usaglašava s voljom drugih. Zato sam strepeo nad njim.
Trebalo je čekati na dijagnozu kao na novi, još neobjavljeni identitet, kao na novu ličnu kartu ili putnu ispravu, kao na novu istinu o sebi, o svom putovanju i svojoj kobi. Trebalo je iskreno zavideti bolesnicima s receptima kao sa zgodicama (punim lozovima), upućenima pod hirurške noževe, imaocima proteza, čirašima i obolelima od šećerne bolesti, zlosrećnicima sa insuficijencijom bubrega i srca, posedovaocima polnih bolesti i zubobolje, izvesno izlečivim i neizlečivim slučajevima. I zavideo sam njihovom osećanju izvesnosti. Zavideo sam njihovoj bolesti kao ozvaničenom posedu i pošteđenosti tegobe nedoumice i lutanja. Zavideo sam suženosti njihovog izbora, pretpostavljanja i promišljanja, utanačenoj terapiji, ograničenosti kretanja i onemogućenoj potpunoj spontanosti života. Podsećali su me, svi ti izvesno bolesni (među kojima su mnogi već bili samo fleke na asfaltu), na biljke čiju sam sudbinu, sasvim definisanu, nekako sve više želeo.
Želeo sam spokoj biljke neopterećene jelovnikom (uključujući biljke mesoždere), neuznemirene instinktom oplodnje i žudnjom za polnim užitkom kojim je, budući dostojanstvena u svojoj usuđenoj pasivnosti, udostojavaju vetrovi, ptice i insekti. U svojoj uobrazilji sam prizivao sudbinu bilja lišenog područja spontanog mesnog kretanja, lišenog mogućeg podstreka na skitničenje kao ljudsku slabost. Promišljao sam bezizgledne mogućnosti gubitka specifičnog oseta, specifičnog nagona, asocijacija, uslovnih refleksa, sistema kakve-takve moći i živaca, ne bih li se domogao te spasonosne celine nedostataka-prednosti koja postaje shvatljiva u stečenim okolnostima daljeg proživljavanja. Želeo sam potpuno nedostajanje povratnog javljanja organskih stanja i procesa neispitanim dubinama pameti i potpunu osujećenost okreta života u sebe samog. Odbijao sam makar kao primitivnu refleksiju, osećajući neosporivo da se sva svest osniva na trpljenju, i svi viši stupnjevi svesti na sve većem trpljenju. Imao sam želju za snom uveren da u čoveku ima biljnosti, a pre svega, reklo bi se, u spavanju koje je relativno biljno stanje čoveka.
Rak. Reč niko nije izgovorio, a ona se odasvud dovoljno glasno i razgovetno čula. Sasvim pojašnjen uzrok nepoznat – posledice proučene na neprobojivim uzorcima koji su već uveliko u opticaju na savršeno organizovanoj berzi značenja i vrednosti pririode. Istraživanja su postanje beslovesne zveri dovela u vezu s promenjenim načinom izmene materije u ćeliji kao najnevinijem začetku trpnje. Počinje iza mnogih uticaja, a po promišljanju očajnika može se opisati prizorom otpremljenog hica u sebe samog. Ne uobičajenog hica u glavu, u usta, u podbradak ili slepoočnicu, već hica iz glave (rasprskavajućeg) ka sopstvenoj nutrini, ka nedužnim epitelnim tkivima. Zbivanje je to što počinje oslobađanjem svojeglavosti nezadovoljnog i zapostavljenog, urotom sopstvene telesne garde. Začinje se u kobnom sažetku slabosti i kao izvršilac nauma nemilosrdne mizantropije usredsređene na sopstvenu suštinu. Naseli tihu limfu i okruži je (savršenstvo strategije), a potom okupira krv (nepogrešiva taktika). Tako počinje kraj ili, bolje rečeno, početak ispoljavanja vrhunske sposobnosti zloćudnika da brzo i neregulisano narasta bez upravljanja prema potrebama ravnodušnog i prehranjujućeg staništa, da prelazi sopstvene granice, prodire u mirno susedstvo i razara ga (sporohodni i samouvereni bojovnik).
Ima li leka i smisla brižljivom odgajanju nade? Ima li raka za rak, propitivao sam se znajući da onog idealnog leka, onog što će razoriti zloćudnu proniklost, štedeći pri tom zdrava tkiva – nema! Nažalost! A reč nažalost je zapisana i u redovima nepristrasnog, objektivnog, ogoljenog i hladnog enciklopedijskog znanja o bolesti nepredvidivog početka i gotovo aksiomatičkog kraja, nedokazivo istinitog. Pred strašnim rečima: alkirirajući agensi, antimetaboliti, glikokortikoidi i seksualni hormoni, radioaktivni izotopi, antibiotici i prirodni alkaloidi, koji zajednički imenitelj imaju u reći citostatici, nesumnjivo bi poklekle i pomilostivile sve biljke, kao u magijskom obredu ganjanja zla zlim, strašnog strašnim, silnog silnim. Ova opaka bolest sebi ne dopušta trenutke veće slabosti, strateške blokade i definitivna uklanjanja čak i kada se u postupku lečenja (iz koga se nikakvom silom i mudrošću ne može izdvojiti, dostojan po opakosti, protivpostupak razboljevanja bolesnog), kombinuju svi laboratorijski izumi. Tako se, valjda, samo dolazi do smrtonosnijih supstanci po sve što živi životom ma kakve vrednosti, te tako i milosrdnijih u činu eutanazije. A ako se ikakva pobeda i ostvari (sa utvrđenom depresijom koštane srži, vidnim krvavljenjem iz creva i obustavljenom funkcijom gonada), onda je ta pobeda ravna Pirovoj, uz velike izglede da se poistoveti s potpunim porazom nakon kraćeg primirja.
Tek procvetalu peruniku, lepljivog mirisa i lelujaluće plaveti, čuvali smo s posebnim nadzorom u bašti, iza kuće čije smo prizemlje, u žurbi kojoj sam se protivio, gotovo panično naselili. Supruga Luna je prikriveno, kao i u sve ostale životne radosti, odgajala nadu u boljitak stanja mog zdravlja, posebno promenom onih mnogobrojnih neopazivih okolnosti stanovanja. Deca su na sve bila ravnodušna, osim na mnogo udaljeno prvo susedstvo. Preselili smo se u novi dom kao žureći na voz, a ja sam novi boravak izbegavao nazivati budućim jer mi se činio potpuno neizvesnim sopstveni odnos saučesništva i nepouzdanog doušništva s vremenom u neprobojnom okruženju ravnodušnim trajanjem.
Dolazak u našu kuću nekog dobroćudnog neznanca, gotovo budalastog, masivnog i snažno građenog, rekao bih, samozvanog profesora i spasitelja, bio je Lunino delo i ja sam ga prihvatio bez ikakvog stava i reagovanja, odsutno kao da me se ništa ne tiče i kao da se sve zbiva u tuđoj kući i tuđem opažanju (kao posmatrano kroz ključaonicu). Čovek je bio rašljar, jedan od onih čiji se broj svakim danom povećavao, srazmerno narastanju ljudske nemoći pred dramatikom i neverovatnošću zbilje. Svoje umeće je nazivao radiestezom, a pokazivao ga je leskovom rašljom, zidarskim viskom kao klatnom i metalnim šipkama različite dužine. Da li je sve bilo proizvod njegovih ruku ili moje pameti, jedva da sam se stigao upitati, ali su se sve te stvarčice, s obzirom na dobro poznata fizička svojstva, mehaniku i izvesnu mrtvost, čudesno ponašale. Ipak, nešto više me je uveseljavao od nespretnih vašarskih mađioničara i nešto manje od odgonetača tajni dlanova, ispijenih šolja kafe i magično podeljenih karata. Pričljivi došljak je odredio najprikladniju sobu za moja dnevna i noćna boravljenja, položaje postelja, stolica i ogledala, položaj mojih snova, odnose nade i beznađa. Dok se oko kuće kretao noseći svoje nezanimljive sprave kao neku vrstu pipalice za zatvorene stvari i otvorene prostore, uočavalo se da perunika zatvara svoje cvetove, a pošto je otišao svojim (možda i tuđim putem) ona ih je podatno otklopila. Cvet je nesumnjivo imao neko svoje ponašanje, a biljci i neočekivanim promenama cveta nikako nisu pristajale emocije straha ili stida.
Čovek nas je pre odlaska, sasvim dragovoljno i neopterećen u sličnim prilikama uobičajenom ljubopitljivošću, poučio postavljanju pentagrama u neke od mogućih prostora sopstvenog, na duži rok odabranog boravišta. Bio je to opet drevni magisjki ritual kojim je sopstvenost i svoje bližnje bilo moguće zaštititi od nevolja. Istovremeno i koristan način da se odagnaju neželjeni posetioci. Kako je ovaj čin bilo jedino moguće sprovesti uz moje sudelovanje, pentagram sam, kao crtež u obliku petokrake zvezde, zamislio i, potom, u mislima postavio na pročelje kuće kraj još nekoliko ranije okačenih apotropajona.
Izučavajući iz mnoštva dostupnih knjiga (za koje sam stekao utisak da se brže rasprostiru nego potcenjena bolest ili negovano bilje) lekovita svojstva bilja, narodna verovanja o njima i njihovu magičnu moć, pročitao sam da se sve vrste gušobolje i grudobolje leče oblaganjem korena perunike, da se oboleli od polnih bolesti mogu spasti svih neprijatnosti ispijanjem perunikinog čaja tokom četrdeset uzastopnih svitanja, da sok iz korena ili zejtina na kome je koren ispržen isceljuje zabolelo uho, a da ispijena voda u kojoj je potopljen koren perunike obustavlja neprijatnosti srdobolje. Šta reći o zapisu da voda u kojoj su bili dukat i perunika leči žuticu, da sok perunike umućen sa žumancetom leči vodenu bolest, ili da se od ovog magičnog cveta, smešanog s medom, spravlja melem za posečenu ili prekinutu mišicu? Na Dalekom istoku se ova čudesna biljka neguje po slamenim krovovima kuća da bi ih zaštitila od okuženih kiša, požara i zemljotresa, a kod mene su, po gotovo svemu što sam koristio kao pokrivku, izvezeni rascvali cvetići perunike. Nisam protestvovao zbog ovog ljupkog poturanja sićušne magije mome još uvek poprilično zdravom razumu, jer su iskrice podmetnutog veza po belini koja poništava energiju mašte, imale svoju estetsku opravdanost.
Moje umiranje, prema kakvoj-takvoj stvarnoj predstavi o nadolaženju smrti, nikako nije otpočinjalo, bez obzira na blagovremeno prispeće izoštrenih nalaza radioskopije i spokojno šifrovanje radiografske poruke o pobuni nezadovoljne nutrine, nehotično povređene mnoštvom hotimičnih činidbi svojstvenih životu. Mnoge sam poslove neumorno izmišljao predstavljajući ih sebi i okolini veoma hitnim. Zapadao sam neprekidno u obaveze koje sam velikodušno prihvatio ili bezobzirno, neshvatljivo gramziv, otimao od drugih. Kao da sam tako zaboravljao ili zavaravao uočene, odmerene i s predviđenim ishodom, u optimističke rokove zapisane tokove umiranja. Prihvatao sam ulogu lakomislene osobe i savršeno odigravao i nejbesmislenije epizode u jednoličnoj svakodnevici, zanemarujući dužnosti bolesnika ili ih nemarno izvršavajući. Nikako nisam prihvatao, kao što su to činili mnogi već odavno blagopočivši, brižljivo umiranje, mudro i uporno, kao filozofiju prekraćenog trajanja, bez gubljenja vremena i bez naglašenog očajanja čije odsustvo, inače, omalovažava smrt u odlučnom pohodu.
Iz svoje limfe i svoje krvi nisam mogao isploviti, a trajanje se, preko pretpostavljenog, već značajno produžilo. Kao da se nešto u jednom trenu zaustavilo u napredovanju. Bolest ka fatalnom ishodu, ja s tvrdom rešenošću da dostojanstveno okončam bes bolesničke pokornosti i ulagivanja, ili oboje u nekoj mrtvoj tački koju je sam slučaj ucrtao. Tek toliko da sam obustavio sva razmišljanja o izgledima za pridruživanja svojim već zgrušanim sugrađanima na brdu ponad grada gde se svako, ma kakvog ranga građanskog, bez strogih procedura, najlakše pretvori u tipiziranu skulpturu i elemenat statističkih pokazatelja smrtnosti posmatranog leta gospodnjeg.
Pitao sam se jesam li bolest sama (ipak), njena lukava i pretvorna udvorica, ravnodušni provodnik njenih ćudi ili već preobraćenik u neku moguću spokojnu biljku? O smrti ništa ne pitam u strahu od brutalnih odgovora.
( Napisano 1990)
Jelena Radovanović
NEDELJA
Umri u nedelju.
Svi umiru nedeljom kad god da su umrli
Nedelja je uredan pogrebnik i postaraće se za dekor:
Proći ćeš ulicom kroz grad i ući će ti
U mrtve pore miris zaprške i zaigraće ti
Još živa kosa na teškom vetru i videćeš
Granitnim očima rublje gde leprša u terasama
Kao sapeta krila i nebo kako se spušta
Da nas proždere ugledaćeš poslednji put
Starca zgrbljenog od težine dana i začuđenu decu
Usporenih pokreta i jednaku mučninu obolelog
Sunca u ukočenom drveću čućeš iza zidova
Dosadni žamor priprema za ponovo i jauk
Novorođenih osetićeš na mrtvom mesu trudni vazduh
I kišu kako čeka razumećeš šta je govorilo
Pokojno lišće svih ovih vekova oslušnućeš nas
Kako hodamo iza tebe takođe mrtvi biće ti
Manje krivo shvatićeš da uopšte nije teško
Da se umre u nedelju pa onda
Umri u nedelju.
Sutradan je ionako ponedeljak.
SAĆE
Otežala sam od tužne hrane
pobiću uskoro sve priplodne trutove
i vući ću se trudna kroz užas
šestouglova.
Kakve li jeze biti kraljica
kržljavih krila, bez svetla i dana
u srcu pažnje dosadnog roja.
I mileti velika kroz gužvu i zuj
u strašnu raskoš samoće
da skljokam se mrtva medom kljukana.
BESTIJARIJUM
U pustim danima kad
džikljaju nam kandže
kao svežem lešu i
reči su suve kao srča u grlu
odemo u zoo-vrt
srećni da eto
ima i bednijih od nas
tu zagledamo se dobro
šćućurenim vukovima u oči
sve dok užasnuti
ne skrenu pogled
odemo do lavova i
hitnemo im krvave kosti
iz usta
dok ne zamjauču
belim medvedima na vrućini
odlomimo sante leda
iz uskih grudi
velikodušno
sovama polumrtvim od sunca
prospemo mrak iz krvi
iskočimo iz debele kože
i bacimo zmijama preobuku
onda dođu lepe vegetarijanke
u finim cipelama od mrtve kože
da dive se izložbi tužne faune
otete iz bludnog zemaljskog šara
radosni pootvaramo sve zatvore
bazene rupe i reptilijume
pustimo zveri i ptice
zaključamo se po kavezima
i gledamo divni pokolj u vrtu
(Iz zbirki: "Povremeni prekidi sa zujanjem", 2000. i "Džibra", 2006)
Borislav Somrak Santiago
Iz "SJEĆANJA NA KIRI"
***
Zvali smo ga jednostavno - Kružić. Jer živio je starac negdje u Kružnoj, od koje do danas osta tek poneka krivina, izgubljena u kaosu novih jarunskih četvrti. Ta stara Kružna, vijugala je svojim ispucalim asfaltom skroz od autoputa Bratstva i jedinstva, do svog utoka u razrovanu cestu ka šljunčari odavna mrtvog socijalističkog „Tempa“. I tako bi Kružić izranjao s posljednje okuke, mršav i crn siluetom, u kaputu starinskoga kroja, s vjernim i golemim kišobranom o koji se naslanjao pri hodu. Taj je kišobran bio originalno čudovište, vjerojatno ručno rađen, kupljen na nekakvom sajmu, možda baš onom davnom Hreliću na koji me znala povesti moja baka Elza: Usred isušena savskog korita, u kojemu bi ljudi s proljeća prostirali svoje marame i stare deke, i na njima sve ono jadno i suvišno što bi se nekome, možda, moglo učiniti vrijednim i potrebnim. Kružić je bio ribič, no ja bih ga radije prozreo kao Znalca jutarnje magle. Znalac jutarnje magle među najvišim je zvanjima, titulama što ih poezija ponekada dodjeljuje ljudima koje uobraženi i poznati nazivaju „običnima“. To ne znači da je Kružić bio i pjesnik, već da je bio potpuno upućen u ono o čemu nije smatrao potrebnim govoriti, a što ga je tako nezaustavljivo privlačilo jutarnjim maglama. Kasnije ću objasniti i ulogu kišobrana.
Tih mjeseci (a bio je maj, i hruštevi su se rojili nad sočnim izmaglicama vrbinih šumaraka uz vodu), konačno sam se probio kroz stanje letargije, uzrokovano nedostatkom vode pred očima, beskrajnih tona, planina vode koja mi je bila nužna kako bih nastavio svoj presječeni život; još nedavno, more me kupalo sutonima, a onda su me utjerali protiv volje u vagon i poslali natrag kajkavcima, koje nikada nisam volio jer su prema meni uvijek bili hladni i mrtva puhala. Za ovu impresiju zaslužna je rodbinska klinčadija. To znači da su u ribolovu uvijek cendrali i gnjavili da se ide doma. A ja sam svom dušom već bio ribarom, istina malenim ali zato izvornim, i već sam imao svoju barčicu, istina posuđenu tek na mjesec dana, ali ipak ... I tako sam jednog slobodarskog jutra uzeo sudbinu u svoje ruke pa nakon uporna hoda ka jugu osjetio miris i šum vode, rijeku. A ona me zabljesnula, jer bio je taj neponovljivi maj, i u njoj sam prepoznao buduće jezero II što se tek začelo u zelenim, prozirnim dubinama stare Save: Tamo iza debelih tjelesina vrba, obraslih gustom tamnozelenom mahovinom i spletovima povijuša što su tvorile neprolaznu prepreku svakome osim pješaku, moćni su strojevi zabacivali svoje goleme žlice u podvodna šljunčana njedra ... Bio je to istinski, primordijalan raj. Raj u kojemu su strojevi, za razliku od današnjice, prirodu oslobađali u njenu višu, jednako divlju potenciju. Jer svakim je danom vode bivalo sve više, i sve više plavog i slobodnog neba ogledalo se u jednom početku, jednoj posve nepredvidivoj sadašnjosti. Danas razumijem zašto sam tada bio tako oduševljen, jer evo sada, u svojim poznim godinama, prepoznajem posebnost analogije, sličnost s čovjekovim civilizacijama: Ljepota je stanje svakoga početka ...
Tako prođe maj, i vrbino lišće stasa u beskrajne mirisave i zelene magle što su ih vjetrovi ljeta razmahivali nad mojim lutanjima. Upoznavao sam bosim nogama krivudave staze kroz šumarke, ispitivao blagost obalnih trava, gacao osunčanim plavilištima. Jer bile su visoke vode, i teško je i radosno pljuštalo u poplavljenim šumama, tamo gdje su se mrijestile velike i plemenite ribe. Ribe kakvih danas više nema ... Šarani „divljaci“, vitkih tijela koja se među lopočima presijavaju gotovo plavičastim sjajem, deseci i deseci, platnice poput lavora, jata golemih crvenperki što su, preplašena, naglo i istovremeno eksplodirala jednim praskom kroz površinu ... I štuke, duge i elegantne grdosije, što trepere šarenim perajama veličine listova lopoča ... A noću bi se površini dizali somovi, i dalekim tamnim vodama muklo bi se prolamao pljusak stare moćne ribetine ...
U jednom takvom rukavcu, što mu se s južne strane prikradala travnata i položita kosa, nađoh nekog jutra neobičnu stvar: Za granu vrbe što se povila nad vodom privezana visi nit od grubo pletene uzice. Ogledavam je. Pa i pritegnem rukom, i još jednom. I obali se približi plovak, običan pluteni, a pod njim bljesne krljušt malene ribe. Kakva radost! Kakvo otkriće! Zar se tako ovdje lovi riba! A onda mi neka pohlepa zadrhti rukama, i već sam hitro namotavao svoje blago ...
I danas pamtim muku sljedećih dana; konačno sam imao pribor za lov štuke, ali ga nisam smio koristiti. Istoga onog dana kada sam ga ukrao, prođe tim stazama mrk starac, visok i šutljiv. U prolazu me odmjeri i upita, nisam li možda ja taj nesretnik što mu odnese pribor. A lagao sam, i crvenio se, i u zemlju sam htio propasti od bijede, jer sam shvatio da taj pribor ne može ostati moj. Možda sam se tog časa, kraj te čiste iskonske vode osuđene da je čudni arhivar vremena pospremi u prošlost, konačno opredijelio za osobitu stazu, jedinu koja mi nakon svih gubitaka dragocjenosti preosta; i danas njome hodam, znajući da baš ništa na svijetu nije „moje“.
Naravno, stvar sam „popravio“ domišljato, barem sam vjerovao kako sam baš tako učinio. Starcu je odmah bilo jasno tko mu je odnio udicu, a ja sam se tek zavaravao da mi se uši ne vide, poput onoga zeca što se hrani u tuđem kupusištu a uši mu vire iznad svih listova. I bio sam zahvalan na očitom pretvaranju, na prihvaćanju mog „rješenja“: Strunu sam zavezao za istu onu granu s koje sam je i skinuo, neka djed pomisli da ju je previdio.
Tog ljeta sreli smo se još mnogo puta, i ponekad bih s respektom sjeo pokraj njega na kvadre, veliko šesterobridno kamenje što preosta od utvrđivanja savske obale za vremena Drugog svjetskog rata. Tada je Sava tekla bliže gradu, baš tim starim koritima što su ih sada bageri raskapali u jezero, i ustaška je vlast odluči preseliti južnije, dalje od grada, kako bi se lakše obranili od partizanskih upada. Savu im je uspjelo preseliti, no svoju neminovnu i pravednu propast nisu mogli spriječiti. Eto, kako se svijet poigrava ozbiljnošću namjera! Od sveg tog truda preosta tek gomila razbacana kamenja uz šljunčane kosine jezera ... uz strme obale samoga savskog korita ... na podvodnim sprudovima na kojima bi noću, pod sjajem zimskih zvijezda, ogroman smuđ treperio svojim plavičastim perajama. A ja bih znao ostati i iza sutona, i starac bi pričao, dok se u mraku krijesio žar njegove cigarete. Pričao je promuklim i jedva čujnim glasom, o štukama što ih je u kasnu jesen, za mrazova, jedva istezao iz tamne vode prve zore, i o klenovima dugim poput noge, što bi u ljetno predvečerje hvatali postavljenu žabu. I o somovima. O somovima koje je imao i po dva puta, i po tri puta na udici, a ruka nikada nije uspjela zaustaviti njihov posljednji juriš, kada bi nezaustavljivo kidali svaku uzicu. Pa bismo se kasnije tiho zaputili stazom ka gradu, jer je stari ribar znao da udica noću najbolje lovi ako je sama, i ako čovjeka nema blizu. A kako je navečer nečujno odlazio tako bi se u zoru i prikradao, a da se ni kamenčić ne obruši do vode. Kasnije, godinama kasnije, uvijek bi me iznenadila njegova tiha bešumna sjena što bi iznenada poprimila jasan obris kroz maglu nad Brzakom; evo ga, dolazi starina, po svoju ribu. Potom bi zamaknuo za grmlje, onim njegovim stazama ka samo njegovim mjestima, i ne bi prošlo dugo a Kružić se vraćao, s odebljalim kišobranom povezana kraja, u kojemu je nosio svoju jutarnju ribetinu. Ali to je bilo kada sam već dobro poznavao zvijezde, i kada su one još bolje poznavale mene, kroz stotine noći što smo ih zajedno proveli nadneseni, zamišljeni nad tihim vodama. Učile su me etici i filozofiji, i beskraju strpljenja, jer čovjek uvijek žuri a ciljevi su ionako privid, fatamorgane ... I učile su me nevidljivosti i bešumnom kretanju kroz svijet, jer tako čine i zvijezde kada nastupe razdoblja uobraženog i prejakog svjetla, dnevne svjetske buke. S vremenom, Kružić mi presta zamjerati što noću ostajem kraj vode, jer uvidi da sam tek dio mraka, da ne palim vatru, da noćni vjetar bez otpora klizi kroz moju dugu i slobodnu kosu. Pa mi konačno oda i svoju jedinu preostalu tajnu: Kako se, na dugu, dugu strunu, hvata i sam pun mjesec.
Bilo nam je to i posljednje zajedničko ljeto. Pred samu jesen sa zapada se natmuri nebo a potom i pocrni, i toga dana borio sam se za goli život u oluji što je čupala stoljetna stabla. Znao sam da tamo u privjetrini jezerom plutaju moji bambusovi štapovi, na podivljaloj uzmućenoj površini. No glavu i leđa pribio sam u zaklon podlokane obale, i brojao jednolične udarce jajolikih zrna tuče po leđima i nogama. Kasnije, kada sve to mine u pljusak pa u štropot i tišinu, otplivam za priborom i zaključim kako će biti najbolje ako pođem doma. Ali doma se nije moglo, jer se stazama ispriječiše oborena stabla, i guste vreže svih mogućih puzavica. Pa se otputim ka Savi, nasipu, pretpostavljajući da je ostao jedinim prohodnim putem. Je li i Kružić bio negdje u tom kaosu? Kako god bilo, bablje ljeto prođe bez njega, i lovio sam somove sve do u kasnu jesen. A one najveće baš na „njegovim“ mjestima. Tada se voda ohladi, i lišće padne povrh staza, a posvuda zavlada tišina. I padala je kiša, kao da nikada neće prestati, curila noću s vrha katranom premazana stupa ulične svjetiljke, pljuštala po mom biciklu i meni, i svježe pribijenoj osmrtnici s Kružićevim imenom.
(Iz knjige "Uspomene jednog klošara", 2007)
Miroslav Todorović:
LETEĆE BARAKE, TERENCI I NJIOVE DUŠE
PECKA BARA, OKTOBAR 1976.
Radojko Brkić suši obojke,
Lego u krevet u prazno zuri.
Slikar Vidoje R. ženske mala dojke.
Ozgo prokišnjava, na vrat mu curi.
Curi ozgo svetlost nebeska.
S platna jelen riče.
Otvorena sjaji moja sveska.
Nada njom vrane lete. Kriče.
Slikaru se terenci krste i čude.
Da nam malaš sobe, poso nude.
Na pivo, živopisac, častimo!
Volj ti rakija, da utrojimo.
Caparimo se kasni, u noć pevamo.
A da ne postojimo, još ne znamo.
JA I BORA NA SAMRTI, PONOĆ 29. XII 1980.
U mraku barake i studi
Sedimo sami ko dva satrapa.
Čuvar koja misli: Ovi ljudi su ludi.
Minu i ponoć. Na astalu lampa
Tuli se. Nema više gasa.
Tako i čovek, jekne bez glasa.
Bora, vidim, boli ga drob -
Celog života sprema se za grob.
Ćutimo zatim dugo.
Oj, živote moj, moja tugo.
U baraci skapava Bora, a napolju jugo.
Duva. Duva, da Bog sačuva.
A nikada da svane.
Nikako dušom da danem.
RADNIČKO NASELJE - BARAKE, ŠIPOLJE 1980.
(Po kazivanju Najdana P. Bizona)
Baraka stara na trulež zaudara.
Vlaga odasvud, puno je buđi.
Vidiš i sam, prava čatmara
U kojoj živimo život tuđi.
Nema struje, za vodu muka.
Menza, bolje ne pitaj.
Kuvar, onaj ćaknuti Miljko Štuka.
Vetar ti belaj.
Od jada zarada. Dan i komad.
Ko rabadžijski konji smo iskidani.
Na trasi povazdan. Jad, rad.
Ceo život: stani, pani.
Uveče barake sive ožive.
Od reči naših i pesme ćutljive.
SOBA U ŠIPOLJU, JAD I BELAJ
Krevet izakan, orman, t.z.v. plakar.
Sto. Stolica. Na stolu pepeljara.
Moje knjige, sveske-pepo, negda žar.
Hese se na Prustu odmara.
Konzerve, miris vode i riba sjaj.
Na duvaru - Duhovna snaga sv. Save.
Venčić suve trave iznad glave.
Prizivaju me senke, mnim zavičaj.
I kažem ti - još egzistiram.
To jest životarim, dišem, pišem.
Smrvljen i oprljen Boga sekiram.
Ne verujem tom dželatu više.
A još nas terenaca ima
U kletim zabitima i mraku kafanskog dima.
(Iz zbirke "Leteće barake, terenci i njiove duše" 1990)
ČITAJTE POEZIJU MIROSLAVA TODOROVIĆA !